Moja duša diše tiše

Milost

Nisam tražila milost, tražila sam pravdu, ali za nju nisam bila spremna.
Težila sem težaku, mračila sam u mraku, dela moja nisu bila sjajna.
Evo tuge, evo boli, kako dušom gola trpim puna srama.
To su moje teške greške, to je moja duša dala.
Nevaljana su bila moja dela, moja snaga, moja duša cela.
Kud se setih sebi sudit, kud požurih sa tim drzno.
Padoh sada, padoh jako, razbijena o tlo, da se ni ud nije trzn'o.
Da mi ne beše mojih milih, koje nekad negde sretoh.
Da mi ne beše bednih, da mi ne beše silnih...u molitvi tihoj za mene grešnu.
Pravda ova ne bi bila tako teška...milost je prevagu dala.
Tas je prevukao moje crno lice, kroz potoke suza moje majke mile...
to za me, svako veče pred ikonom stajaše, Bogu se moljaše, mene spasiše.
I reči ove zapamti ne sudi, da ti se ne sudi.
Pravda naša nije prava.
A svetlost nam je dala milost da je tražimo.

С Тобом сам силан

Тихо, тихо чувај стражу, Где ти мисли чудом језде
То ти мисли веруј лажу, стварају песме и поезе
Немој дират пусте ране, Гној цеди, чисти скраму
Да ли оне знају за ме? Да ли знају моју драму?
Мисли стишај тихо тише.
Чуј како васиону лош помете. Моја душа тише дише. Моја душа увек дете
Тихи, тихо луди снови Куд ћеш у бездан пасти с жељом.
Обуци мисли у скерлет нови. Буди нови својим телом
Види, види куд побеже, Ђаво црни, смрдљив дроњак
Спаси мене, спаси Боже С Тобом сам силан, С Тобом сам јак.

РУКЕ

18.5.2001
Ако икада у пролазу будеш дотакао небо и пробудио уснулог Творца, немој се уплашити бескрајног сјаја, и немој побећи из предворја дворца.
У уснулом граду светлости, чамотиња и болест миришу. у престанку живота све руке тужне ће рукописе да пишу.
А у уснулој ноћи без сјаја и звука, газиш прашином уснулог света. А можда ће нека туђа рука учинити да твоја душа сјајем расцвета.
Из призора сталних и досадних у бегу тражиш спас. И чекаш да се из уста гладних, испусти барем тихи глас.
А руке су прекриле небо, и поглед је упрт у земљу. И у мраку полако пролазиш кријући своју зебњу.
И куда год да се окренеш, погледи неки ће те болети. У одбрани махаћеш рукама, и цео живот ћеш проклети
Али ако само застанеш и погнеш главу. Видети нећеш све те муке.
Видети нећеш вражију славу. Прекриће те руке.

Шума

2014
Исповест како је све почело.
Колико само нада положених у један сат, у један час у једну реч.
Цео живот кружи и слива се у једну кап. Да ли ће успет да угаси жеђ?
Јер људска је природа глупост која тежи да све растргне, а Бог је све добро створио.
Али човек и враг не дају клици да расте.
Утка се у душу човека нека реч коју само он разуме и која га води да лута и да цео живот тражи и снива једну реч.
Она се у њему развија, искривљује стварност, обликује по његовој мери.
Она је узрок његовог опстанка и узрок његовог уништења.
То зрно незнаног он тражи и претура по свету, по простору и времену и мења реалност, не би ли нашао то.
То што чује понекад у откуцају сата, оно што успори капи кише, оно што заустави човека у кораку.
Она кап, она реч, онај трен...
када није битно ништа до тог тренутка и када све престаје да важи.
Неки трен другог света, само трен нереалности која је стварнија од сваког живота,
од сваког ударца тешке стварности.
Један трен када си слободан.
Када све знаш и све разумеш и када ти ништа од тога више не треба
и када то није ни важно.
Трен када је све опроштено.
Трен мира.

Oči

Jesu možda ove oči sanjale svetlost.
Jesu možda ove oči okupale zoru svojim suzama
i iz njih jeste ponekad palila iskra besa.
Jesu ove oči snivale neke druge svetove i tražile put u bespuću.
Jesu ove oči imale svest o svojoj moći i trag u svojoj nemoći.
Predlagale su ove oči druge poglede.
Pogled na šarene livade gde pase živalj ovoga sveta.
Tražile su izvore da se napoje.
A opet su tražile načine da prosuze i prokrvare...
u njima je tinjala pobuna.
Htele su opet da plaču, ali to im je bilo oduzeto.
Sada oči lutaju same, ne vide ni svetlo ni tamu
Slepe su.
Samo su prozori duše koje tu više nema.

Grešnog ljubi najviše

Sitno sito prosejava naše misli, naša dela
Mali tasić važe grame, mikrograme, nanograme.
Svaka reč, svaki mršt, obrva u krivu
Sve to tasić važe; i čipku i mantiju.
Ali zalud svaki trud vraga da baci nas u očaj.
jedno "oprosti" sve to briše.
Jedan vapaj, jedna suza više..
Sve to Gospod prašta. Grešnog ljubi najviše.

U Boga utkan

Stvaraj, gradi obraz u krošnji u lišću sakriven,
Utkan u platno boljeg sutra
kao bronzani kip saliven
istrajno čekaš bistrog neba jutra
Mirni tihi dan kao što i treba
tvorac postao Tvorac ti to dao
da proviriš u dubinu svoju malo,
utkaj sebe u telo Boga,
velike palate i znanja mnoga
otkupiće otetu dušu tvoju
Svetu tajnu, dušu moju.

Berač

Hej, zagubljeno lice, hej čistaču ulice.
beraču skitaču daj nadji mi doma
Tvoja slutnja para mi dvoma.
Pereš li četku od wc šolje,
nagneš li lice tvoje i moje,
kad bruhaš alkohol iz svoga nosa,
tražiš pljugu i nikad dosta.
Zaboravljen, zapušten, zaštiti me, daj mi odpust.
Dok izdajem te, strašim te se.
Budi mi drug milosti hoću,
budi mi drug napolju je strašno noću.

Prelest

Šta mislis prijateljice draga,
kako čovek u prelest pada?
Kako tako djavo lukav, ljut...
otvori pred nama takav put?
Pa poskoči čovek eto ja sam bitan,
ja sam slavan, ja sam pitan
i imade on lukavstva dosta,
sve to vrlo u vreme posta.
A prasta li Gospod sujetu takvu,
rekoše sveci zgodbu ovakvu:
Jednom prelest uvek prelest
strašna vest, strašna vest
kazu valjda teško se kaje
taj što dosta na sebe daje

Sećam se danas koliko juče

Sećam se sada koliko juče,
sobe mračne, sobe vruće
vazduh u sobi od disanja žut,
otvara se predamnom neki drugi put.

I videh na tom putu zov
svih mojih neostvarenih zelja, svih mojih nadanja,
i bese u srcu bol, videh sva svoja padanja...
i tih vetar i granje na prozoru,
u snu sto sam snevala
i videh sve pred zoru,
sveca u uglu je dogorevala....


(... za to vreme, negde na HIlandaru )

... I videh u snu sudar dva diva,
andjeo Gospodnji bese jedan od njih,
ostadoh ja tog jutra živa,
da pisem vam ovde po neki stih..
I videh sunce i sve postajase svetlo,
probudi se svet, prodisa jutro ovog dana.
Pobeze pogano i kleto. Nisam više sama, nisam više sama.
I zaigrah po potoku svojih suza, smejah se grohotom svome strahu,
sunce meni pridje kao muza, i ogrejah se u istom mahu.
I dodje k meni onaj div..
i uzviknu gromko.. .
Raduj se Gospod je živ!
Gospod je živ!


Душа моје душе

Душа једна, душа чиста, душа моје душе, душа мени блиска. Једно младо реци дете, ударено од ране клете Зари канџе зла сила хоће душу што је Христа следила Ено пева, ено смеје се кричи ђаво као главни јунак у овој причи. Поче згодба поче полако као мисао нека само ето тако Можда ја ипак понешто вредим добро учим не трошим, штедим.. Можда ипак бејах у праву, кад говорише ми да сам у квару Смејаху се ругаху се, ранише душу...душу моје душе Ветар самоће донесе сушу, Осуше душу моје душе И гле ето сплетка поче..."ено је она, витка и бритка..јако важна, битна,одважна, снажна..само тако можеш ти то знаш, Помози Боже ти Бога познаш..." Одкуд бих ја, тако мала и ниска Стидна, понизна и нимало греху блиска .. Хм значи нисам блиска греху, отргне се ђаволу у смеху па да ето што и не би , Овом црву могао Господ да беседи " Па да светиње светима па као и не би, те речи упућене су теби..." Слушај песму што анђели поју..то само теби никаквом броју Ти све јеси и све је ово твоје...ти постојиш одувек само тебе броје" Ти јеси Бог, јер Христос је спона, Што враћа материју пут еона, Христос је веза његова крв је жртва, она поји земљу, сва тела мртва. Једини начин да преживе је да Христос умре - ту је мана Једном у времену замрзнут у чаши, Писали списи из древнога Кумрана, Сви су ти списи у реду и наши... и тако збори..ђаво или мисао, неко гадно лажљиво биће... Гле смеје се, гле ликује, мисли од крви Христове и он пиће. И тако душа моје душе таложи у себи Неке давне бајке снева, Она је битна каКо и не би, Позна искушења и с десна и с лева. Прође ноћ, свану сунце, дан други... И тако дан за даном...шапута биће и душа са цветом Цвета душа, смрад духовни шири Прелест штипа, ђаво никако да извири. Све полако, јер душа је ипак чиста, њен пад чека се дуго, Са њом пашће још душа триста, о туго, о туго И тако значи она мора да умре, у крв христову она би да се крсти Све чека да је неко посече, сумња у све по врсти... Даље прича иде овако Није нимало лако И сад цела природа, цео универзум палог Адама, Чека Христа да умре да би био са Вама... све мисле добићемо Христа, Али Христа у нама више нема уби га душа чиста, душа ревна.

Dok ti čutiš

Dok ti ćutiš
u meni je ambis na čijoj ivici sam blizu
dok ti ćutiš
gledam svoju smrt kako dolazi
dok ti ćutiš
dok ti ćutiš
nebo se otvorilo i traži moju dušu
dok ti ćutiš
ti ćutiš zbog nečeg što nije bilo u mojoj duši
ja tvoje ćutanje shvatam kao svoju smrt
a ti i dalje ćutiš
dok ti ćutiš
moje telo i um odumiru
dok ti ćutiš
ja nestajem u tišini
dok ti ćutiš,
ćutiš na mom grobu.

Магија

Да ли знаш где је небо? Да ли знаш где је крај?
У бледо платно живота свог уткај ружу црвену.

Долази зима у наше животе, пролази свет поред нас,
Вештачка срца проклетих душа нуде нам неки сумњив спас,
И све је у реду, али ипак нема мира, а душа гладна бајке снива.
Покушај лагано пустити звук, у неми вакуум између светова
и сви су туђи и сви другачији, у сенци осмеха живимо сви.
Али не дај врагу преблизо прићи, уз врисак бежи далеко
и сви ти путеви којима треба ићи, увек на њима с намером стоји неко..
Вежи се чврсто за темеље своје, не дај свима да те одвоје
Од свога света и својих тежњи, не дај да те униште.
И гледај како сан се гаси
и буди храбар за оно што долази,
и немој себе оглувети од зова,
добрих песама прошлости.
И проћи ће све у дрхтају ветра,
проћићемо и ми, овако мали и безбрижни.

Реци ми где је небо и крај?

Где је спас од свих недаћи?
Спас за све нас. :)

18.1.2002.

Ране



Тренутак се ближи
Окупи се погани соје
Своје ране олижи
Нека се само ране броје

Звиждук проклетог јахача
Обрисаће сећање у пламену који лиже
У једном потезу секача
Приђите слободно ближе.

Устани одвратни метежу
Галоп нек те потресе и тргне,
И све сене што се тобом протежу,
Свака би хтела да те свргне

Кажу да сваком је љубав дана
И судбина да не постоји
А трн у вечности не да мира
Хтео би само ране да броји

Пријатељ Божији

Мој мали друже,
лепото истине,
што те моје речи туже
кад те водим у дубине.

Вежи себе за ткање Бога,
Види како зло победи.
Само ходи то моја нога
Крвави и бледи
Приђи ближе мој драги створу.
Пламен лиже и брише коју сузу нову
Немој плакати, буди храбар.
Време долази, свакоме по габар.
Време лети а убрзано стоји
Вечно сада, ломи нам психу
О Боже , траг твој да ли постоји.
Суза и бол неста само у једном удиху.